Срби воле што је Вучић шеф мафије

Мило Ђукановић је Црном Гором владао 32 године. Буквално су сви, и опозициони и гласачи власти, све време знали чиме се Ђукановић бавио. То га није спречавало да побеђује на изборима и да веома дуго одржи базу тврдокорних присталица. Штавише, биће да су Црногорци гласали за Мила управо зато што јесте шеф мафије, а не упркос томе. Слична је ситуација и у Србији, али нешто мање драматична.

 

Дон Мило

Једна од најпопуларнијих српских хип-хоп песама почиње стиховима:

 

„Хтео би сваки да има живот оваки

Да буде криминалац, Порше, Кавасаки“.

 

Ови стихови нису далеко од истине. Ретки су они који никада нису пожелели да барем на дан буду Антонио Монтана, Вито Корлеоне или Тони Сопрано. Једноставно, неки народи се ложе на криминал више од других, а Срби су један од њих. Личности попут Аркана, Кристијана Голубовића, разних Земунаца, Кавчана, Шкаљараца и вођа навијача, увелико су етаблиране као запажен део наше популарне културе.

 

Признај - пожелео си да будеш он

Председник Србије је свестан тога и као прави маг пропаганде и човек коме је лични рејтинг највећа светиња, не либи се да употребљава ову српску бољку у своју корист. Док се опозиција заноси идејом да ће осветљавањем криминалне мреже на чијем је челу Александар Вучић да доведе до краја владавине Српске напредне странке, председник зна да Срби воле то што је он шеф мафије.

Српски опозиционари се фокусирају на мафију. Вучић се фокусира на реч „шеф“. У држави у којој је убијен премијер и где власт више од деценију није успела да се обрачуна са навијачким групама, истовремено бити председник и шеф мафије не представља нити парадокс нити велики прекршај. То је ако не пожељно, онда нужно стање. Концентрација власти у очима јавног мњења не представља проблем, већ предност. Симбиозу политичке власти и организованог криминала је могуће оправдати све док је криминал у подређеном положају.

Судбина човека који није био шеф

 

„Боље је да држава контролише криминал, него да га не контролише нико (или неко други).“

 

Пошто је аксиом да се организовани криминал не може искоренити, већ само ограничити и контролисати, тврдим да се највећи део становништва начелно слаже са горе наведеним. Зато је председник пажљиво и темељно градио имиџ човека који контролише све, а посебно мафију. Такав углед са собом носи неколико важних предности:

1. Апсолутна власт државе

Као што смо претходно рекли, концентрација власти не представља проблем у очима јавности. Управо увећање и концетрација моћи у једној личности омогућује дуготрајну владавину. Подела власти, полиархија и цивилно друштво нису појмови који много значе бирачком телу Србије. Мешање државе у готово све друштвене активности (спорт, црква, па чак и естрада) се подразумева. Као једна од сфера која би требало да буде под контролом државе јесте и организовани криминал. Такво стање грађанима пружа осећај стабилности и безбедности. Криминал је област живота за себе и могуће га је толерисати док год директно не угрожава благостање и физичку безбедност грађана. Просечном бирачу је веома важно да су органи реда (полиција, БИА) изнад криминалца, чак и по цену тога да се и сами (помало) баве криминалом. Филмске сцене удбаша који дисциплинују и манипулишу криминалцима пружају осећај задовољства и сигурности етатистички настројеном Србину. Јасним сигнализирањем да је држава увек изнад организованог криминала, расте њен углед, а самим тиме и рејтинг власти.

 

Професионалац

2. Лична аура

Пошто је председник врховни тужилац, судија, грађевински инжењер, полицајац, војник, тренер и лекар, неће нас чудити што ће желети да буде перципиран и као вођа мафије. Човек који истовремено побеђује на изборима, лично се интересује и ангажује у решавању свакодневних проблема грађана, коментарише и што треба и што не треба, а истовремено држи под контролом најопасније чланове друштва – свакако мора бити веома способан. Ширећи свој ауторитет на све сфере живота председник престаје да буде обичан политичар, он постаје тотални суверен, изнад свих ситуација и подела, центар сваке моћи. Он је човек који контролише ситуацију, који гарантује да се анархија подземља неће прелити на улице. Председник је добри домаћин и чувар свога дома, који раздваја добре грађане од оних злонамерних. Аура коју пружа положај на врху криминалне пирамиде има и други, примитивнији ниво, онај који разумеју сви који су гледали гангстерске филмове и пожелели да буду Тони Сопрано, а који не захтева детаљније објашњење.

 

3. Макијавелизам и међународна политика

Статус шефа мафије присталицама Александра Вучића шаље још један важан сигнал. Уколико је председник довољно спреман на све да би се обрачунао са локалним олошем, засигурно он мора бити најбољи могући човек за општење са светским аждајама. Анархија међународног система данас више него икада подсећа на обрачун криминалних кланова. Понашање светских лидера, посебно оних на Западу, који Србији представљају највећи проблем, тешко се може описати било како другачије осим као гангстерско. Сви принципи, међународно право и сваки морал су давно прегажени. Побеђује онај који најбоље лаже, краде и убија. Дакле – шеф мафије.

Шта би рекао Макијавели?

Са друге стране, свака од ових „предности“ носи и одређене проблеме:

1. „Држава да уради нешто!“

Оног тренутка када организовани криминал постане видљив обичном грађанину (на пример, убиство пред сведоцима у ресторану у присуству начелника Београдске полиције), држава није добро одрадила свој посао. Када се нешто слично деси, општење начелника полиције са криминалцима више није оправдано. Такође, у покушају да се оствари тотална контрола над мафијом, врло је лако прећи нејасно дефинисану линију која раздваја државу као добронамерну силу од организованог криминала. Удба (односно држава) и мафија не смеју да постану исто. Зато је пожељно да између највиших нивоа власти и криминалног врха постоји више слојева добро сакривених и компетентних посредника. То у Србији више није случај. Нити је број посредника довољан, нити су они довољно способни, нити заклоњени од очију јавности (Дијана, у тебе гледам!). Чини се да државни врх најнепосредније могуће комуницира и сарађује са криминалцима. У игри су разни кумови, кућни пријатељи и крвни сродници. Спајајући се са организованим криминалом, држава губи свој облик и ауторитет. Рејтинг власти ће неминовно трпети последице, пре или касније.

 

Цењена гошћа телевизија са националном фреквенцијом

2. Рањивост ауре

Политичка моћ и аура која уз њу иде имају чудну особину. Њен раст има ефекат нагомилавања. То јесте: „Ништа не успева тако добро као успех.“ На несрећу онога ко је већ стигао до врха, ствари функционишу исто и у обрнутом смеру. Један пораз води у даље поразе, због чега је неопходно константно одржавати ауру апсолутне моћи и непобедивости. А то је скуп и захтеван подухват. Мило Ђукановић није изгубио власт зато што су разоткривени његови злочини, већ зато што се појавио актер са којим није могао да се обрачуна, чиме је његова аура неповратно уништена. Приметићемо да се и Александру Вучићу затресла столица из сличног разлога. На тренутке је заиста изгледао као човек који не контролише ситуацију, а то су приметили и гласачи СНС-а. Његовим присталицама није сметало то што председник користи криминалце за обрачун са протестима, већ то што тај обрачун није довољно ефективан. Истовремено, превелика моћ криминалаца директно повезаних са председником такође може угрозити ауторитет и ауру вође. По природи свог животног позива, људи из криминалног миљеа су склонији насиљу, а имају и наглашену вољу за моћ. Када ауторитет председника почне да опада, многи ће то видети као прилику за осамостаљивање.

Заиста му се затресла столица

Мило није пронашао решење

 

3. Макијавелизам и национални интерес

Ако схватимо макијавелизам на најбаналнији начин, лако се може десити да исправну идеју да морал не може бити звезда водиља међународне политике заменимо погрешном идејом да међународну политику треба да воде неморалне особе. У том случају, Александар Вучић је заиста идеалан кандидат. Постоји само један проблем: Да ли је паметно човеку без принципа поверити бригу за национални интерес?

Није потписао!!!