Донбас или Новорусија? - Преговарачки мач са две оштрице

 

Дипломатског решења сукоба у Украјини неће бити. Максималистички захтеви Украјине и њених европских савезника, неозбиљност и незаинтересованост Сједињених Држава, али и релативна нефлексибилност руске позиције то онемогућују.

Ипак, од три стране, Москва је показала највише спремности на компромис, макар на речима. За сада, и поред тога што је на референдуму из 2022. године Русија припојила четири области (Луганска, Доњецка, Запорошка и Херсонска) у њиховој целини, руски преговарачи инсистирају на повлачењу украјинских јединица из Донбаса, односно само из Доњецке и Луганске области.

Ако узмемо у обзир руски устав, као и формалистички менталитет Кремља, поставља се питање колико су руски захтеви искрени? Члан 4 става 3 Устава Руске Федерације предвиђа целовитост и неповредивост територије, док члан 67, став 2.1, који је додат 2020. године, експлицитно забрањује отуђење или позивање на отуђење дела територије. Ниједна институција нема право да се одрекне дела руске територије.

Како онда тумачити више пута поновљене захтеве руског руководства украјинској страни да напусти територију Донбаса коју и даље контролише (реч је о свега неколико градова од којих су сви мањи од 120.000 становника), док се Херсонска и Запорошка област помињу тек понекад? Узимајући у обзир изјаве украјинског председника Владимира Зеленског, који је у више наврата нагласио да неће наредити повлачење из Донбаса, чини се да руска страна има за циљ да позицију Кијева прикаже као нерационалну, чиме жели да направи јаз између Украјине и њеног главног спонзора - Сједињених Америчких Држава.

Украјинска страна, односно власт на челу са Владимиром Зеленским, не може прихватити тренутне руске захтеве, колико год они изгледали минимални у поређењу са потенцијалним губитком додатних територија, стотинама хиљада погинулих и наставка егзодуса становништва. Ипак, чини се да је Кијев упао у заблуду утопљених трошкова, односно у ситуацију у којој наставља да улаже у пропали пројекат само зато што је већ толико много уложено. Украјинци нису гинули узалуд све док се рат не заврши. Као једини начин за прављење територијалних уступака, украјински председник је навео одржавање референдума. Односно, сами Украјинци ће одлучити да ли желе да се боре за Славјанск и Краматорск. Гледајући резултате истраживања јавног мњења у Украјини, јасно је да је протеком времена све већи број становника Украјине спреман на прављење одређених  уступака зарад мира, али тај проценат још није прешао 50 одсто. Нагласићемо да се под уступцима подразумева и замрзавање линије фронта, што је за Москву апсолутно неприхватљиво. Ако на све ово додамо ветар у леђа који Кијеву пружају фантазије бриселских бирократа о повратку свих украјинских територија, ограничавању величине руске армије (sic!), уласку Украјине у ЕУ и НАТО и ограничавању величине Оружаних снага Украјине на „занемарљивих“ 800.000 војника, простор за компромис на релацији ЕУ + Украјина – Русија је непостојећи.

А Вашингтон? Трампова администрација је престала Украјини директно да шаље наоружање. Са друге стране, европске државе празне своје залихе и купују од САД оружје које ће бити предато Кијеву. Стиче се утисак да је Америци заиста стало да се рат у Украјини заврши. Сматрамо да је утисак погрешан. Бела кућа је засигурно уморна од Украјине, али рат није ни близу свога краја. Када би постојала искрена решеност Вашингтона да оконча борбена дејства, верујемо да би мир био могућ у наредним месецима. Без америчког оружја, навођења и обавештајних података украјинска војска не би могла да настави са пружањем отпора. На жалост Украјинаца, Трамп није човек који воли да губи. Он неће допустити нагли колапс украјинских снага, који би се неминовно десио без Масковог „Старлинка“ и друге америчке технологије. Такође не може ни да „на кашичицу“ ускраћује логистичку помоћ Украјини, односно да активно саботира украјинску војску како би натерао Кијев да се уподоби руским захтевима. Сједињене Државе су толико дубоко укључене у рат у Украјини да би нагли излазак представљао пи-ар катастрофу неупоредиво већу од оне која се десила у Кабулу 2021. године. Трампу и његовим сарадницима је остала само дипломатија, којој нису превише вични. Бивши агент за некретнине Стив Виткоф и зет Џаред Кушнер не одају утисак искусних преговарача, барем када је питању светска политика. Вашингтон, и поред своје ублажене реторике према Москви, није показао да разуме руске захтеве. Као људи из бизниса, Трамп, Виткоф и Кушнер очигледно не разумеју да постоје питања око којих не може бити компромиса. Појам виталних интереса не постоји на тржишту некретнина. Ако у обзир узмемо и споро померање линије фронта и сумњиве податке о руским губицима, схватићемо да није тешко убедити Трампа да би Руси ипак морали да направе одређене уступке. Можемо бити и циничнији, па рећи да је једини интерес Сједињених Држава у Украјини да Русији нанесу највећу могућу штету, те да у тренутку када Европа плаћа трошкове рата Вашингтон нема разлога да зауставља борбена дејства. Иако је врло вероватна, ову позицију ћемо напустити за потребе овог текста.

Дакле, како данас изгледају преговарачке позиције три стране? Важно је разумети да су тренутни прокламовани захтеви Москве минималистички. Одустајање од дела припојених територија би за руског председника представљало екстремно скуп политички потез, који би од већине руске јавности (али упитно да ли и од руске елите) био протумачен као капитулација. Минимум за проглашење победе представљају два основна захтева: неутрална Украјина и потпуни руски суверенитет над пет припојених области. Све испод тога не би било могуће представити као победу. Проблем у преговарању са Вашингтоном јесте то што су прокламовани минимални циљеви Москве у овом тренутку (неутралност + Донбас + Крим) по обиму мањи од стварних (неутралност + пет области), а неупоредиво мањи од максималистичких (које не знамо). Таква позиција наводи америчку страну да покреће питања око којих не може бити договора, односно ствара привид простора за компромис који у стварности не постоји. Даље, Кијев је замрзавање фронта прогласио за минималистичку позицију, односно за највећи обим уступака на које је спреман. Осим што је замрзавање фронта неприхватљиво за руску страну, ситуација на терену је таква да је питање времена када ће остатак Донбаса прећи под руску контролу. Најбоље чему Украјина може да се нада јесте да ће Русији бити потребно јако дуго времена да заузме остатак Доњецке области, због чега ће самоиницијативно замрзнути фронт. Парадоксално, власт у Кијеву је за своју прокламовану минималистичку позицију прогласила (не)реални максимум. Наравно, јасно нам је да у украјинском руководству постоје људи који разумеју стварност на терену, па ћемо претпоставити да реална минималистичка позиција подразумева повлачење украјинских трупа из Донбаса (и ово је веома упитно!). Повлачење украјинске војске из Херсонске и Запорошке области у овом тренутку није замисливо. Украјинске максималистичке захтеве који излазе из сфере реалности нећемо разматрати.

Шта значи бити реалан? У случају руских преговарача, „реална“ позиција подразумева стварне минималне захтеве и могућност да они силом буду испуњени, док у украјинском случају подразумева најбољи могући исход, који је временом све мање вероватан.

 

Руска прокламована минимална позиција није реална, односно није прихватљива за саму Русију.

 

Украјинска прокламована минимална позиција није „реална“ у смислу могућности да она силом буде испуњена, али јесте реална када се узму у обзир намере кијевског руководства.

 

Руска реална минимална позиција јесте реална у смислу намере преговарача и војно-техничких могућности да она буде остварена.

 

Украјинска реална минимална позиција подразумева максимум замисливих уступака, али ни она није у потпуности остварива, барем што се тиче могућности украјинских власти да ове уступке спроведу у дело.

 

Из овога следи да су две прокламоване позиције у очигледном раскораку. Уколико обе стране држимо за реч, договора не може бити. Такође, ни украјинска реална минимална позиција није спојива са руским реалним минималним захтевима.

Москва је свесна немогућности Сједињених Држава да напречац напусти сукоб у Украјини, као и озбиљности Кијева у свом ставу да нема одустајања од Донбаса. Као што смо већ рекли, прокламована минимална позиција Русије у преговорима има за циљ да украјинску страну прикаже као нереалистичну и нефлексибилну, а циљ је да се Вашингтону ускрати изговор да се у пуном капацитету врати у вођење рата у Украјини, купујући себи простор за војно остваривање постављених циљева. Руско руководство рачуна на следећи сценарио:

1. Зеленски неће предати Донбас.

2. Русија ће војно узети Донбас.

3. Москва ће након тога тражити Запорожје (770.000 становника 2012. године) и Херсон (300.000). 

4. У овом тренутку пред Кијевом ће стајати две опције:

- Предаја Запорожја и Херсона, чиме би руски стварни минимални захтеви били испуњени, а сукоб вероватно завршен.

- Одбијање руских захтева, у ком случају се рат наставља.

5. Русија ће заузети Запорожје и Херсон, чиме су испуњени реални минимални захтеви.

    За разлику од сценарија у коме Украјина пристаје на мирну предају Запорожја и Херсона, војно заузимање две области би неминовно довело до промене реалних минималних захтева. Такође, преузимање контроле над овим градовима би значило да је руска војска прешла Дњепар, што би могло да распламса амбиције Кремља. Нагласићемо да је могуће да ће у било ком тренутку процеса ослобађања уставних територија Русије украјинска војска колабирати, што би обесмислило цео досадашњи преговарачки процес. У сценарију у ком је руска војска прешла Дњепар, или у случају да фронт почне нагло да се помера, капитулација Украјине постаје реална могућност, преговори би били прекинути, а америчка улога у сукобу скрајнута.

На крају, постоји један сценарио на који Москва не рачуна. Уколико Сједињене Државе изврше одговарајући притисак на Украјину, а Кијев пристане да испуни руске прокламоване минималне захтеве, Москва ће се наћи у позицији коју је наменила украјинској страни. Руски преговарачи, који месецима инсистирају на томе да украјинска војска мора напустити Донбас, ће бити принуђени или да прихвате неприхватљив мир, или да испадну некооперативни, чиме би испровоцирали поновно зближавање позиција Вашингтона, Кијева и Брисела. Узимајући у обзир скроман, али не и занемарљив темпо напредовања руске војске, поновно активирање Сједињених Држава као снабдевача украјинске војске би направило озбиљне проблеме Москви и радикално отежало испуњење чак и реалних минималних циљева Специјалне војне операције, а вероватно и онемогућило остварење било којих већих амбиција.